Idem i ja par riječi reć...pored rezervnih kablova,mikrofona..lemilica ....al nikad nisam razmišljao da će mi klavijatura otkazat poslušnost...ima sam dvije..spojene midi kablom...bilo je nekih sitnih problemčića..al obično bi se to riješilo pali/gasi...kako sam dugo svirao po bendovima..to su sve bili izvrsni muzičari znali bi me "pokrit" za vrijeme svirke ako bi se nešto desilo...npr ja moram svirat neki solo..al jednostavno klavijatura nema...onda gitarista odsvira..i onda kasnije se ja uvalim
Puno puta bi lemio kabel za vrijeme pauze..zbog razbijenih čaša ili boca..pa se ugazi i kabel se slomi il prikida....
Za vrime rata jedan je s pištoljem pao priko jabuke...čovik u takvim trenuicima ne zna šta će...
Jedan je platio 1000 eura da mu cili set sviramo "Hercegovci evo noći evo dana"
Bilo je tu svega...bina od školskih stolova...di gledaš kako ćeš propast...
gori je neko spomenio Dicmo...u Dicmu smo svirali jedan maskenbal...ostalo mi je u sjećanju da smo svirali vani na -10..niko od nas nije moga svirat od hladnoće..jednostavno nemoš micat prste....
Na jednoj svadbi čuješ sirene auta..evo ih dolaze...mi na svojim mistima...čuješ bum..tupi zvuk...mixeta se ugasila..ovi samo što ne uđu...ne znaš šta ćeš...na ostalima vidiš samo tupu i blijedu facu..jer ne znaš šta se desilo....rješenje je bilo da udariš mixetu od stol i pororadila je...izdržala je pir...al pred sam kraj vidiš bijeli dim iz nje...kao da je umrla i duša joj otišla u raj..
...svega je bilo....
Kod ovakvih stvari tribaš bit veliki psiholog...od raznoraznih naruđbi...od nadobudnih pripitih budala...npr....ako ne budeš svirao "I tebe sam sit kafano" razbit ću vam to sve....evo drugoog nakon par min i kaže budeš li svirao "I tebe sam sit kafano"..razbit ću ti sve to....onda čovik dođe do jedne točke di puca...di ne može podnijet više ljude sa kravatom oko glave u 5 ujutro..a čaše oko klaviojatura da ne spominjem....jednom mi je čak i zalio visikijem Korg I5s (ima je strašne mandoline u ono vrime)....
Vrijeme sviranja neću nikad zaboravit..bilo je tu baš svega...zaradio jako dobro...al dođe vrime kad čovik povuče crtu i kaže...**ebo to sve..iden ja kući...
Vi koji svirate još..i kojima je svirka glavni izvor prihoda doslovno skidam kapu...ja nebi moga više..nebi ima živaca bit i prikazivat se bit normalan..jer ne znam šta bi sad napravio kad bi mi neko došao s čašom oko klavijatura i ljubio me i grlio i uvaljiva mi se u mikrofon...vjerovatno bi bio nokaut (doslovno).....prvi pir sam odsvira sa 13 god...zadnja svirka mi je bila sa 38...sad mi je 41....
zadnja epizoda Naše malo misto je završila s rečenicom...Adio i nikad više...tako i ja...
Al moram napomenut da je bilo i lipih stvari...nezaboravnih lipih događaja, trenutaka..putovanja..i svega onog što jedan muzičar može proživit putujuć
..a nisi vezan ničim..ni djecom ni ženom ni kućom ni familijom..a love ko pijeska...
Hvala ja nebi više...neman živaca !!!!